Na početku beše uvod...

Kao i na svakom početku i na ovom mora postojati neki uvod. Ovaj će biti iskorišten da Vas ukratko uputi u tematiku bloga. Kao što se može videti iz naslova i opisa istog, ovde ćemo se baviti uglavnom astronomijom (onim zanimljivim pitanjima iz nje), filozofijom, fotografijom, fantastikom i mitologijom. To su stvari koje me veoma zanimaju, ali nisu isključene ni ostale teme i pitanja.

Da započnemo sa jednom filozofskom mišlju u skladu sa prvim postom: "Granica nije ono gde nešto prestaje već, kako su to stari Grci primetili, granica je ono gde nešto počinje svoje postojanje." – Martin Hajdeger

Počeću sa pitanjem koje mi je u nekoliko navrata postavilo nekoliko mojih prijatelja, i u nekoliko narednih postova ću se baviti tim pitanjem. Pitanje deluje prosto, ali nije ni malo lako dati dovoljno zadovoljavajuć odgovor.

Pitanje glasi: "Šta se nalazi na kraju svemira?"

Odgovor nažalost nije ni izbliza tako kratak kao pitanje. I ne, nije u pitanju Restoran iz knjige Daglasa Adamsa "Autostoperski vodič kroz galaksiju", iako bi bilo lepo da jeste.

Možda će nekima ovo zvučati kao razočarenje, ali šta je tu je. Ne postoji nešto što bismo mogli nazvati krajem svemira. Postoje tri mogućnosti za oblik svemira.

Prva. Svemir može imati nešto što se u prirodnim naukama (matematika, fizika i srodne discipline) zove pozitivna zakrivljenost, poput one kod sfere. U ovom slučaju svemir je "zatvoren" i ima konačnu veličinu, ali bez granice, poput balona ili lopte. Naravno, sad će se naći i neko ko će malo da cepidlači pa će reći: "ali balon ima granicu, otvor kuda mu se ubacuje vazduh." Ovo je čisto fenomenološka analogija, da se stekne neki osećaj o čemu se govori, da ne bude puki matematičko-fizičarski žargon. U zatvorenom svemiru možete, u principu, leteti svemirskim brodom dovoljno daleko u jednom pravcu i vratiti se na polaznu tačku.

Druga. Svemir je ravan. Ovakav svemir možete zamisliti tako što ćete iseći deo materijala balona i razvući ga rukama. Površina materijala je ravna i nije zakrivljena. Možete je širiti i skupljati prostim povlačenjem krajeva. Ravni svemiri su beskonačni prostorno i nemaju granice.

Treća. Svemir može biti otvoren, tj. da ima "negativnu" zakrivljenost. Takvi svemiri su takođe prostorno beskonačni i nemaju granice.

Stoga kakav god da je oblik svemira, ne postoji nešto što bismo zvali granicom, te ne postoji ništa što bismo zvali ivicom ili krajem svemira.

Sada bi neko mogao da kaže: "U šta se onda to svemir širi?" Naime, setimo se da prostor postoji SAMO U SVEMIRU, i ne postoji značenje termina "van svemira". Šta se zapravo dešava kod ekspanzije (širenja) svemira je da se sam prostor širi. Napravimo analogiju sa sobom. Ukoliko imamo sobu (svemir), neko bi rekao da se soba širi jer ima drugu sobu na uštrb koje se širi, uzimajući njen prostor. Tačnije da mora postojati neki prostor van našeg svemira u koji se on širi, pa bi samim time i postojala granica svemira. Ali slučaj je da se sam prostor sobe širi, a ne soba sama po sebi tako što njeni zidovi guraju (šire se u nešto). NE. To je česta greška u pokušaju razumevanja svemira. Kao što sam već rekao, sam prostor se širi i ne gura (potiskuje) ništa. Stoga kada govorimo o galaksijama koje se udaljavaju od nas usled širenja svemira, ne kreću se te galaksije već se prostor između nas i tih galaksija širi.

Ovaj, kao i većina drugih odgovora nameće više pitanja nego što je uspeo da nešto objasni, a ja ću se truditi koliko je to u mojoj moći i moći mojih kolega da dam odgovor na što više njih.

Ono o čemu će sledećem biti reči je pitanje: "Šta je bilo pre Velikog Praska?"

Nadam se da će ovaj blog barem malo zagolicati maštu čitalaca i da će njihova znatiželja barem delimično biti zadovoljena.